О књизи: 1983. / Комедију је поставио Аристофан на фестивалу Ленејаца 411. пре Христа. е. под именом Калистрата У јесен 413. пре Христа. е. Сицилијанска експедиција је завршена потпуним поразом. Побијено је више од сто педесет тријера и најбољи део копнене војске (око две хиљаде седам стотина хоплита); Ризница је била катастрофално празна. Још раније, у пролеће 413. п.н.е. е., Спартанци су, заузевши село Декелеју двадесетак километара од Атине, започели нове нападе на атичку земљу. Сељаци су поново морали да напусте своје родне њиве, на које су се вратили после Никијског уговора (421. године), противници демократије су почели да пређу у офанзиву. Под њиховим притиском, Атињани су били приморани да створе хитан колеџ пробулија („већника“), што је у великој мери ограничило овлашћења Већа пет стотина и Народне скупштине. Олигарси нису презирали директно физичко уништавање демократских вођа. Један од вођа олигархијске завере био је Писандер, који је издао демократе. Све традиционалне компоненте комедије песник подређује свом идеолошком плану. Хор је активан лик скоро до самог краја представе, не нарушавајући ни на који начин позоришну илузију. Парабасу недостаје уводни монолог светила (анапести), а изграђен је на четири пара симетричних строфа (две оде, антоде, епиреме и антепиреме). Зараћени полухорови стараца и жена удружују се тек нешто пре финала. За разлику од других комедија, где епизоде ​​обично приказују стање ствари након победе једне од партија у агону, у „Лисистрати” радња наставља да се развија после агона војска“ или „заустављање кампања“».